Ortopedija vilica odraslih

Napredak u tehnologiji i materijalima u oblasti ortopedije vilica doveo je do povećanja broja odraslih pacijenata koji se odlučuju za ortodontsku terapiju. Razlog za ovo je pojava estetskih ortodontskih sistema i lingvalne ortodoncije. Takođe, prevaziđene su predrasude o starosnoj granici za ovu vrstu terapije.

Odrasli ortodontski pacijenti mogu se generalno podeliti u dve kategorije:

I. mlađi odrasli (obično mlađi od 35 godina) u najvećem broju slučajeva ovi pacijenti žele ortodontsku terapiju iz estetskih razloga.

II. stariji odrasli (u četrdesetim, pedesetim godinama) kojima je ortodontska terapija potrebna kao preprotetska priprema u cilju poboljšanja položaja ili rasporeda zuba, lakše kontrole parodontalne bolesti....

Uzroci malokluzija u odraslih, kao i kod dece, mogu biti:

1. Zubi - dentoalveolarne malokluzije (Sl.1) - u ovom slučaju odnosi između gornje i donje vilične kosti (na slici prikazano narandžastim pravougaonikom i obeleženo tačkama A i B) su dobri a nepravilan je položaj zuba (zubni niz na slici predstavljen belim pravougaonikom)
2. Vilice - skeletne malokluzije (Sl.2) - poremećaj je u jednoj ili obe vilične kosti pa tako npr. gornja i/ili donja vilica mogu imati odstupanja u veličini (kraća, duža, uža, šira) i/ili položaju (postavljene suviše napred, pozadi) u odnosu na bazu lobanje.
3. Zubi i vilice- kombinovane malokluzije (Sl.3) - poremećaj u položaju zuba sa odstupanjem u veličini ili položaju kosti.

Slika 1.

Slika 2.

Slika 3.

Kombinacije su mnogobrojne i zbog toga je pri postavljanju ortodontske dijagnoze neophodna izrada profilnog rentgenskog snimka jer je to jedini siguran način određivanja šta je pravilno postavljeno a šta ne, gde je osnovni problem i šta se ortodontskom terapijom može postići, pogotovo kada su u pitanju odrasli pacijenti. Nama se često putem sajta javljaju ortodontski pacijenti tražeći savete šta je najbolje rešenje za njih, da li je dobar plan terapije koji im je predložen.

U najvećem broju slučajeva i pored dobre volje, mi jednostavno nismo u mogućnosti da pomognemo i damo konkretan odgovor, bez pregleda i dodatnih analiza, samo na osnovu pacijentovog opisa upravo iz razloga raznovrsnosti anomalija. Npr. pacijent opiše da ima isturenu gornju vilicu i želi da zna koja je najbolja terapijska opcija za njega ali ono što on ne zna je: da li su suviše nagnuti napred zubi gornje vilice, da li je napred postavljena gornja vilica, da li je ona i rotirana, da li je duža nego što treba, da li je donja vilica kratka, postavljena nazad, da li su zubi donje vilice suviše pozadi, kakav je profil, da li je zagrižaj plitak, dubok, da li je poremećena funkcija i u kojoj meri je šta izraženo jer sve navedeno ili različite kombinacije navedenog mogu biti prisutne kod pacijenta koji misli da ima "samo" naglašeniju jednu vilicu ili zube jedne vilice.

Da bi se postavila dijagnoza potrebno je evaluirati sve podatke dobijene kliničkom analizom, analizom snimaka i analizom studijskih modela. Tek tada donosi se individualni plan terapije, specifičan za svakog pojedinog pacijenta.

Odrasli predstavljaju posebnu skupinu ortodontskih pacijenata jer kod njih, za razliku od dece i adolescenata, postoje određene specifičnosti. Najznačajnija od njih je nedostatak rasta tako da se korekcija međuviličnog nesklada (npr. izbačena ili uvučena gornja i/ili donja vilica) ne mogu lečiti modifikacijom rasta, što je moguće kod rastućih pacijenata, već isključivo pomeranjem zuba ili ortognatnom hirurgijom. Dakle, kod odraslih pacijenata mi pomeranjem zuba želimo da prikrijemo skeletnu anomaliju ukoliko ona postoji. Odrasli su takođe specifični po strukturi kosti (zubi se teže pomeraju), parodontalnom statusu (često je prisustvo gubitka kosti), prisustvu starih ekstrakcionih prostora (otežavaju ili čak onemogućavaju pomeranje zuba), prisustvu simptoma oštećenja viličnog zgloba.

Zbog svih ovih razloga, nakon temeljne analize, terapija se u odraslih pacijenata skoro uvek sprovodi fiksnim ortodontskim aparatima, osim u slučajevima vrlo blagih malokluzija gde postoji mogućnost korekcije mobilnim ortodontskim aparatima.

Svaki fiksni ortodontski aparat sastoji se od sledećih delova:

1. ortodontskih bravica, breketa, koje se lepe  na zube i mogu biti izrađene od različitih materijala ( nerđajućeg čelika, titana, plastike, različitih vrsta keramike),
2. ortodontskih lukova, koji se umeću u bravice i izvor su sile potrebne za pomeranje zuba. Mogu biti izrađeni od nerđajučeg čelika, NiTi legure, B-titanijuma....

Materijal od kog je izrađen ortodontski element određuje stepen estetske prihvatljivosti vestibularno postavljenog fiksnog ortodontskog aparata dok vrsta materijala, dizajn breketa, način ligiranja... utiče na njegovo ponašanje u pogledu pomeranja zuba. Trenje koje se javlja između slota breketa i ortodontskog luka koji je u njega umetnut je različito za različite vrste breketa i lukova a to je faktor koji u velikoj meri utiče na pomeranje zuba i nivo potrebne sile za savladavanje tog trenja. Svaki sistem ima svoje prednosti i nedostatke te nije svaka vrsta aparata najbolji izbor za svaku vrstu malokluzije. Nakon pregleda vaš ortodont će vas posavetovati koja je vrsta aparata najbolja za korekciju vaše malokluzije i naša je preporuka da taj savet prihvatite.

Breketi mogu biti:

1. Metalni

A) metalni konvencionalni breketi, žičani luk je fiksiran u svakoj bravici  elastomernim modulima koji mogu biti iste ili različite boje (Sl.4) ili žičanom ligaturom.

Slika 4

B) ) metalni samoligirajući breketi (Sl.5) kod kojih svaka bravica ima "vratanca" koja se otvaraju i zatvaraju pri ubacivanju luka i drže žičani luk na mestu.

Slika 5

2. Estetski - koji se takođe dele na estetske konvencionalne i estetske samoligirajuće, izrađeni od različitih vrsta keramike ili safir stakla

Takođe, važno je znati, da će odrasli pacijenti koji se odluče za ortodontsku terapiju, u najvećem broju slučajeva, u nekim fazama terapije ili tokom cele terapije biti zamoljeni da nose intermaksilarne gumice kojima se koriguje zagrižaj i to je od izuzetne važnosti za tok, vreme i ishod terapije. Saradnja pacijenta u ovim slučajevima je neophodna da bi se došlo do cilja a to je zadovoljavajuća estetika i funkcija. Pacijenti se na nošenje gumica vrlo brzo naviknu i najveći broj pacijenata smatra da nisu nelagodne. Ipak, pacijenti pre početka terapije treba da budu informisani od strane lekara ukoliko njihov plan lečenja obuhvata i nošenje gumica.