Recidiv i retencija

Pojam retencija podrazumeva zadržavanje rezultata dobijenih ortodontskom terapijom.

Nakon završene aktivne ortodontske terapije sledi faza retencije koja je jednako važna kao I sama ortodontska terapija, te je I ortodonti I pacijenti smatraju produženom ortodontskom terapijom. Nošenjem retencionog aparata sprečava se nastanak recidiva. Recidiv se definiše kao ponovno javljanje nepravilnosti koja je bila korigovana ortodontskom terapijom, Recidiv može biti delimičan ili totalan.

Uzroci recidiva su brojni, a najznačajniji među njima su:

1. Neuromišićni faktori koji podrazumevaju delovanje mišića, pre svega mišića jezika, usana I obraza na dentoalveolarne strukture. S obzirom da ovi mišići proizvode kontinurane sile na zube ukoliko se zubi na kraju terapije postave u takav položaj da je narušena ravnoteža između mišića jezika sa jedne i mišića usana i obraza sa druge strane, do recidiva će sigurno doći.

2. Parodontalno i gingivalno tkivo - kada se zub pomeri iz jednog položaja u drugi potrebno je određeno vreme za reorganizaciju tkiva koje okružuje zub. Do ove reorganizacije doći će tek u fazi retencije kada se skinu čvrsti žičani lukovi i kada svaki zub zasebno bude odgovarao mastikatornim silama. Za reorganizaciju vlakana parodontalnog ligamenta potrebno je 3-4 meseca, gingivalnim vlaknima je potrebno oko 4-6 meseci, dok suprakrestalnim vlaknima treba preko godinu dana da se reorganizuju. Iz ovog razloga različite anomalije položaja zuba imaće različitu tendenciju ka recidivu nakon njihove korekcije. Najveću težnju ka recidivu imaće zubi koji su bili primarno rotirani pa je potreba za retencijom ovakvih zuba i najveća.

3. Stabilnost okluzije - ukoliko "zagrižaj" nakon završene ortodontske terapije nije stabilan doći će do naknadnog neželjenog pomeranja zuba, traumatizacije potpornog tkiva i ubrzanja recidiva jer zubi teže da zauzmu što stabilniji položaj. Da bi okluzija bila zadovoljavajuća uvek treba planirati aparate u obe vilice ukoliko se terapija sprovodi fiksnim ortodontskim aparatima.

4. Rast - ako su pravac i intenzitet rasta vilica kod mladih pacijenata nakon ortodontske terapije nepovoljni, biće vrlo teško sprečiti recidiv.

5. Skeletni problemi - mladim pacijentima koji su inicijalno imali skeletni problem, retencija će obično biti potrebna 12-24 meseca, u najvećem broju slučajeva do završetka rasta.

Različiti autori preporučuju različite protokole za retenciju. Većina se slaže da bi retencija trebala biti:

• konstantna prva 3-4 meseca
• nastavljena prema povremenom rasporedu koji utvrdi lekar barem narednih 12 meseci
• nastavljena prema povremenom rasporedu do završetka rasta.

Dakle, retencija bi trebala trajati koliko i aktivno ortodontsko lečenje.

Kod odraslih pacijenata retencija bi trebala biti doživotna, i sprovodi se postavljanjem fiksnih ritejnera.

Vrste retencionih aparata:

1. Mobilni - sastoje se iz žičanog i akrilatnog (plastičnog) dela.

2. Essix, vakuum folija - providne folije koje prisno prijanjaju uz zube.

3. fiksni - fiksirani sa jezične strane zuba i pacijent ih ne može sam ukloniti.